CENTRI I ODELJENJA
Novi materijali i nanotehnologije
Poluprovodnici i senzori
Robotika, mehatronika
Metalne konstrukcije u građevinarstvu

ENGLISH

Digital repository of ITS SASA

NOVOSTI
1. april 2009.

 

Evropska politika u oblasti nauČnoistraŽivaČkog rada – 25 godina razvoja

 

Izvod iz teksta: Hermann Grimmeiss, Paul Siffert, "European Research Policy: 25 Years Development", MRS Bulletin 33 : 10 (2008) 895–897.

 

Tokom poslednjih deset godina i Evropska komisija i vlade nekih evropskih zemalja u više navrata su skretali pažnju na sve veći raskorak u oblasti nauke u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Razlike posebno dolaze do izražaja kada je u pitanju nauka o materijalima i zapažaju se u obimu istraživanja, značaju i multidisciplinarnom karakteru ove discipline. Evropska komisija je ukazala na nekoliko razloga zbog kojih se raskorak u razvoju i dalje produbljuje i ukazala da „danas evropski univerziteti nisu konkurentni univerzitetima glavnih partnera“, te da Evropi nedostaje sposobnost da znanje pretvori u proizvode i usluge zato što evropska infrastruktura ne odgovara u potpunosti potrebama industrije. Saradnju između univerziteta i industrije otežava činjenica da se intelektualna svojina ne tretira na isti način u 27 zemalja članica Evropske unije.

Zanimljivo je i zabrinjavajuće u isto vreme da oko 50 odsto Evopljana koji postdiplomske studije završavaju u SAD tamo ostaje nekoliko godina, a neki se u SAD i trajno naseljavaju. Pored toga, tokom poslednjih 30 godina Nobelova nagrada u oblasti fizike, hemije i medicine uglavnom se dodeljuje naučnicima koji rade u SAD, iako se pažljivijom analizom utvrđuje da znatan broj ovih laureata čine Evropljani. Zato se naučnici u Evropi pitaju kako je moguće da istraživanja koja se obavljaju u SAD više zavređuju Nobelovu nagradu od istraživačkih projekata koji se realizuju u Evropi.

Slična, po Evropu nepovoljna poređenja mogu se izvući i iz drugih analiza, kao što je rangiranje univerziteta. Bez obzira na metodologiju rangiranja, tek nekoliko evropskih univerziteta se u najnovijim procenama našlo među 40 vodećih svetskih univerziteta. Vodeći evropski univerziteti se nalaze u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Švajcarskoj, a na listi nema nijednog univerziteta iz Nemačke, Skandinavije ili Južne Evrope. Još jedan razlog za brigu jeste i činjenica da studenti iz Evrope znatno češće napuštaju studije od neevropskih kolega, te da u nekim zemljama Evrope tek 50 odsto studenata završava studije. Da li se na taj način racionalno troše budžetska sredstva namenjena univerzitetima?

Iako se može navesti još mnogo primera, već i ovi koje smo pomenuli trebalo bi da podstaknu Evropljane na razmišljanje o uzrocima ovakve situacije. U evropskim naučnim krugovima prisutno je načelno slaganje da navedeni problemi nemaju veze sa kreativnošću, inteligencijom ili novcem, što potvrđuje i Evropska komisija, već da su u vezi sa osnovnom strukturom istraživačkog rada.

Kada je u pitanju struktura organizacije istraživačkog rada, za Evropu se može reći da još uvek treba mnogo toga da nauči i da nigde na svetu ne postoji takav pristup i takva podrška istraživanjima kao što je to slučaj u Evropskoj uniji.

Trenutno se u 27 država članica Evropske unije sprovode manje-više ista istraživanja, ali na različitom nivou. U većini oblasti prisutna je velika fragmentacija osnovnih istraživanja zbog porasta broja univerziteta tokom poslednje dve decenije. Iako je veća dostupnost visokog obrazovanja u principu pozitivna činjenica, ona je za posledicu imala smanjivanje broja institucija koje istražuju slične probleme i, štaviše, smanjivanje finansijskih sredstava i resursa – i infrastrukture i ljudskih resursa – ispod kritične tačke. Pored toga, veći deo novih univerziteta izvorno su uglavnom bili obrazovne ustanove, odnosno niskobudžetne ustanove.

Evropska komisija je u više navrata isticala da će prostora za javno finansiranje biti sve manje, uz preporuku evropskim univerzitetima da novac za istraživanja obezbeđuju iz sopstvenih izvora prodajom usluga i prototipova. S druge strane, uspešnost i rangiranje univerziteta zavise od srednjoročnih i dugoročnih istraživanja i ne zasnivaju se na krakoročnim istraživačkim projektima za potrebe industrije.

Sve češće se može čuti mišljenje da Evropa ne koristi efikasno istraživačke potencijale i prednosti Evrope kao celine. Istraživanja se u Evropi sprovode na tri nivoa: regionalnom, nacionalnom i evropskom. Zbog različitih kultura koje srećemo u evropskim zemljama trebalo bi uvesti nacionalne istraživačke savete koji bi nadgledali istraživanja na regionalnom i nacionalnom nivou. Evropska komisija bi trebalo da se stara o istraživanjima na evropskom nivou, ne samo kroz podršku najboljim istraživačima nego i tako što će povezivati najznačajnije laboratorije na evropskim univerzitetima sa najbolje opremljenim evropskim istraživačkim institutima koji imaju razvijenu saradnju sa privatnim sektorom. Naravno, time se ne sme ugroziti kvalitet istraživanja i mogućnost da se na evropskim univerzitetima i dalje razvijaju istraživanja motivisana naučnom radoznalošću.

U Evropi je veoma mali broj naučnika zaista zadovoljan trenutnim razvojem Okvirnih programa (Framework Programs). U SAD vlada mišljenje da se evropski okvirni programi svode na „potrošene milijarde bez pravih rezulata“. Mreže koje se u Evropi formiraju zahvaljujući podršci EU, kao što su Integrisani projekti (IP), često nemaju jasno definisane ciljeve i programe, a struktura im je nedovoljno čvrsta. Organizovanje u konzorcijume otkrilo je velike probleme u upravljanju, nedovoljnu fleksibilnost i tek neznatno smanjivanje administracije i birokratskog aparata.

Kada je u pitanju formiranje Mreža izvrsnosti (Networks of Excellence), kriterijumi za definisanje „izvrsnosti“ nisu bili jasno utvrđeni, pa su se prijavljivali veliki konzorcijumi koje je bilo teško kontrolisati, često bez partnera iz sfere industrije. Zbog ograničenog budžeta, naučnici koji su učestvovali u ovakvim projektima smatrali su da oni nisu imali prave istraživačke ciljeve, te da je jedini cilj mreža izvrsnosti bio da pokriju putne troškove učesnika neformalnih sastanaka.


Novije inicijative

Evropski istraživački savet

Evropski istraživački savet (European Research Council) je pokrenut kao nezavisna autonomna struktura kojom rukovodi naučni savet sa godišnjim budžetom od oko jedne milijerde eura. On pruža dve vrste pomoći u procesima razvoja „odozdo nagore“: donacije za početnike i „napredne“ donacije. Donacije za početnike se dodeljuju perspektivnim rukovodiocima naučnih projekta koji tek treba da ustanove ili učvrste nezavisne istraživačke timove koji će realizovarti nezavisne naučne projekte u Evropi. Ovaj program je namenjen mladim istraživačima koji bi mogli da postanu svetski priznati rukovodioci nezavisnih projekata i nudi do dva miliona eura za projekte koji traju do pet godina.

Evropski tehnološki institut

Početkom 2005. godine predsednik Evrospke komisije, Hoze Manuel Barozo je pokrenuo inicijativu za osnivanje Evropskog tehnološkog univerziteta (European Institute of Technology) sa ciljem da se unapredi inovacija u Evropi kroz „trougao znanja“ koji čine industrija, obrazovanje i istraživanje. Ovaj koncept je izazvao veliko interesovanje i zabrinutost u evropskim naučnim krugovima, što je tokom poslednje dve godine dovelo do njegovih drastičnih izmena.

U leto 2007. Evropska komisija je raspisala javni poziv za projekte koji za cilj imaju identifikaciju najboljih praksi vezanih za složene modele upravljanja na više nivoa, a koje bi se primenjivale u okviru koncepta Evropskog tehnološkog univerziteta, zasnovanog na modelu „Zajednica inovacije znanja“ (Knowledge Innovation Communities).

Buduće perspektive

Kao što smo već pomenuli, Evropski istraživački savet ima podršku naučnih krugova širom Evrope upravo zato što je viđen kao najuspešnija struktura koja podržava osnovna istraživanja u Evropi. Ako se u bližoj budućnosti aktivnosti Evropskog istraživačkog saveta pored rešavanja problema pojedinih zemalja usmere na ostvarivanje evropskih ciljeva i ako se uspostavi bolja koordinacija sa programima koji se sprovode na nacionalnom nivou, Evropa bi uskoro mogla ponovo da postane konkurentna na globalnom nivou.

Danas je Evropa još daleko od toga: Evropski istraživački savet prepoznaje i podržava male timove, dok nekoliko država promoviše i podržava veće delove univerzitetskih struktura, kao, na primer, Nemačka kroz program „Elite-Universitäten“. Pored toga, u oblasti osnovnih istraživanja nacionalne strukture obično pokazuju dobre rezultate u realizaciji malih projekata. Ipak, istraživačke grupe koje ih realizuju su uglavnom prilično male i, samim tim, nekonkurentne na globalnom nivou.

Složićemo se da postoji nekoliko načina da se prevaziđu pomenuti problemi:

  • U okviru koncepta „Zajednica inovacije znanja“ treba osnovati nekoliko itraživačkih instituta svetske klase u kojima će se okupiti najznačajniji naučnici u jasno definisanim oblastima, primeniti novi oblici upravljanja i posebna pažnja posvetiti obrazovnom preduzetništvu i programima inovacije.
  • Rezultate istraživanja treba približiti tržištu povezivanjem najistaknutijih laboratorija na evropskim univerzitetima u okviru jasno definisanih oblasti sa najbolje opremljenim istraživačkim institutima koji su već sarađivali sa privatnim sektorom. Ovi virtuelni centri će biti garant nezavisnosti evropskih univerziteta, a istovremeno će im omogućiti da se bave istraživanjima koja su motivisana isključivo naučnom radoznalošću. Virtuelni centri bi trebalo da budu polazište istraživačkih struktura koje prevazilaze nacionalne granice, a u kojima je administrativna odgovornost u rukama iskusnog izvršnog direktora potpomognutog naučnim odborom.
  • Institucije i organizacije koje nisu direktno uključene u ove dve strukture trebalo bi da se aktivno angažuju u obrazovanju na lokalnom ili regionalnom nivou, u programima obuke i istraživačkim i razvojnim programima u saradnji sa lokalnim industrijskim sistemima.

Zaključak

Tokom poslednjih 25 godina u Evropi je nastala prva prava velika međunarodna istraživačko-razvojno-tehnološka struktura. Iako Evropa treba još mnogo toga da nauči zbog razlika u naučnoj kulturi u različitim zemljama, ostvaren je bar jedan važan cilj: zahvaljujući evropskim istraživačkim programima, istraživači iz različitih evropskih zemalja više su usredsređeni na Evropu nego ranije. Zahvaljujući svom angažovanju u različitim programima, naučna zajednica Evrope je sada mnogo bolje informisana o tome ko se bavi kojom vrstom istraživanja u kojoj evrospkoj državi.Ovo je za posledicu imalo jačanje kontakata između pojedinaca i organizacija, što je u početnoj fazi važan korak ka ostvarivanju panevropske istraživačke zajednice.

 

KONTAKT

Milica Ševkušić (On-line urednik)
Institut tehničkih nauka SANU, Beograd
tel.: +381 11 2636 994, lok. 103
e-mail: biblioteka@itn.sanu.ac.rs



 
   
Copyright © 2007 Institut tehničkih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti