Етика у науци

1.1. Основни принципи научног интегритета

Научни интегритет подразумева доследно поштовање етичких принципа и професионалних стандарда у истраживачком раду.

Међу најважнијим принципима научног интегритета издвајају се:

Честитост. Истраживач мора истинито и детаљно да представи поступке и резултате истраживања. Тврдње које износи морају бити засноване на чињеницама, а не на унапред дефинисаним закључцима.

Поузданост. Истраживање треба планирати и спроводити пажљиво, уз примену одговарајућих метода и поступака. Поузданост се односи и на тачно и потпуно извештавање о начину на који су резултати добијени.

Објективност. Научни закључци треба да произлазе из доказа, а не из личних уверења или интереса истраживача. Транспарентност истраживачких поступака и могућност провере резултата важни су предуслови објективности.

Непристрасност и независност. Истраживачи треба да препознају и, колико је могуће, ограниче утицај личних, финансијских, институционалних и других интереса на свој рад.

Отворена комуникација. Резултати истраживања, методе и, када је то могуће и допуштено, истраживачки подаци треба да буду доступни научној заједници. Отвореност олакшава проверу резултата, њихово коришћење и даљи развој знања.

Дужна пажња. Истраживачи су одговорни за заштиту интереса и права учесника у истраживању, као и за одговорно поступање са експерименталним животињама, материјалима и подацима.

Коректност. Овај принцип обухвата коректан однос према сарадницима, признавање њихових доприноса, навођење коришћених извора и коректно поступање током рецензије и других облика научне комуникације.

Одговорност према будућим генерацијама истраживача. Искуснији истраживачи, а нарочито ментори, имају одговорност да млађим колегама преносе не само стручна знања већ и стандарде добре истраживачке праксе, да подржавају њихов професионални развој и обезбеде радно окружење у коме нема узнемиравања, малтретирања, дискриминације и злоупотребе положаја.

Ови принципи су међусобно повезани. На пример, истраживање се не може сматрати поузданим ако су методе исправне, али су резултати селективно приказани. Исто тако, рад може бити научно вредан, али етички споран ако је објављен уз кршење правила која се односе на ауторство.

1.2. Етички кодекси и законска регулатива

Етички принципи у науци утврђују се међународним декларацијама и смерницама, као и националним и институционалним етичким кодексима. Један од темељних међународних докумената је Сингапурска изјава о научном интегритету из 2010. године. Она формулише основне принципе и одговорности истраживача и представља полазиште за развој детаљнијих правила на националном и институционалном нивоу. Сама Изјава није правно обавезујући документ.

На европском нивоу посебно је значајан Европски кодекс понашања за научни интегритет (ALLEA) (ревидирана верзија, 2023). Он представља заједнички оквир за одговорно истраживање и служи као основа за националне и институционалне кодексе, као и за правила која се примењују у истраживачким пројектима финансираним средствима Европске уније.

У Србији се примењује Кодекс понашања у научноистраживачком раду, који доноси Национални савет за научни и технолошки развој. Универзитети, факултети и институти имају и сопствене етичке кодексе и правилнике, којима се ближе уређују обавезе истраживача и поступање у случају кршења етичких правила.

Када постоји сумња на неетичко понашање, случај разматра надлежно етичко тело, у складу са прописаном процедуром. Оно утврђује да ли је дошло до повреде етичких правила и може предложити или изрећи одговарајуће мере, у границама својих овлашћења. У Србији је деловање Одбора за етику у науци уређено и Законом о науци и истраживањима.

Етички кодекси и закони нису исто, иако се у појединим областима преклапају. Кршење научне етике не мора истовремено представљати и кршење закона. На пример, плагијаризам је повреда научног интегритета која не подразумева постојање основа за судски поступак. Ако се, међутим, плагирањем повреде ауторска права, то представља основ за судски поступак. Зато се исти случај може разматрати и као повреда научне етике пред надлежним етичким телом и као повреда закона пред судом. Суд одлучује на основу конкретних законских одредаба, док се етичка одговорност утврђује на основу правила научне заједнице и етичких кодекса. Етичка одговорност, дакле, може постојати и када нема основа за судски поступак.

Истраживачи треба да познају правила која важе у њиховој институцији, али и законске обавезе које се односе на њихов рад, нарочито у областима заштите података о личности, ауторских права и заштите учесника у истраживањима.

1.3. Научна етика, отворена наука и друштвена одговорност

Добра истраживачка пракса тесно је повезана са отвореном науком и концептом одговорног истраживања и иновација.

Отворена наука подстиче транспарентност истраживачког процеса и доступност научних резултата. Отворене научне праксе могу да допринесу научном интегритету јер омогућавају другим истраживачима да провере резултате, понове анализе, уоче грешке и користе постојећа знања у новим истраживањима.

Ипак, отвореност није безусловна. На пример, подаци који садрже личне или осетљиве информације не могу се слободно објављивати без одговарајућих мера заштите.

Концепт одговорног истраживања и иновација наглашава да научни рад треба да узме у обзир потребе и интересе друштва, могуће последице истраживања, укључивање различитих друштвених група и равноправност у научном окружењу.

Индикатори одговорне истраживачке праксе

Хонгконшки принципи за вредновање истраживача (Moher и сар., 2020) предлажу да се приликом вредновања научног рада, поред публикација и цитата, узму у обзир и показатељи одговорне истраживачке праксе. Они обухватају различите фазе истраживања, од планирања и прикупљања података до објављивања резултата.

Међу предложеним индикаторима су регистрација истраживачких протокола, контрола квалитета и дељење података, доступност аналитичког кода, отворени приступ публикацијама и поштовање смерница за извештавање.

2.1. Поштовање етичких принципа у свим фазама истраживања

Добра истраживачка пракса подразумева примену етичких принципа током читавог истраживачког процеса: од формулисања истраживачког питања и планирања истраживања до прикупљања и анализе података, писања рада, рецензије и објављивања резултата.

У фази планирања важно је изабрати одговарајуће методе, проценити могуће ризике, утврдити како ће се прикупљати и чувати подаци и, када је то потребно, прибавити одобрење надлежног етичког тела.

Током спровођења истраживања неопходно је придржавати се утврђених поступака, пажљиво документовати рад и обезбедити да се прикупљени подаци не изгубе, оштете или неовлашћено измене.

Приликом анализе и тумачења резултата истраживач мора узети у обзир све релевантне налазе, укључујући оне који не потврђују почетну хипотезу. Неочекивани или негативни резултати такође могу имати научну вредност.

У фази саопштавања резултата потребно је јасно описати примењене методе, детаљно и прецизно приказати налазе, навести ограничења истраживања и коректно признати доприносе других истраживача.

Добра пракса обухвата и однос према колегама, менторима, сарадницима, рецензентима и учесницима истраживања. Професионална комуникација, поштовање различитих мишљења и спремност да се грешке исправе важни су елементи научног интегритета.

2.2. Заштита података о личности и осетљивих података

Истраживања у којима учествују људи могу подразумевати прикупљање и обраду података о личности. Подаци о личности су све информације које се односе на одређено физичко лице на основу којих се то лице може идентификовати, непосредно или посредно. То могу бити име и презиме, контакт подаци, идентификациони бројеви, али и одговори на упитнике, аудио и видео записи и други истраживачки подаци, ако омогућавају идентификацију особе на коју се односе.

Неке врсте података о личности захтевају посебну заштиту због ризика које њихова злоупотреба може представљати за појединца. Закон о заштити података о личности издваја посебне врсте података о личности, међу којима су подаци о здравственом стању, генетски и биометријски подаци када се обрађују ради јединствене идентификације лица, као и подаци који откривају расно или етничко порекло, политичко мишљење, верска или филозофска уверења, чланство у синдикату, сексуални живот или сексуалну оријентацију.

У истраживачкој пракси често се користи израз осетљиви подаци. Он може обухватити и информације које закон не сврстава у посебне врсте података о личности, али чије би откривање могло нанети штету учесницима истраживања. На пример, то могу бити подаци о породичним приликама, финансијским проблемима или искуствима насиља.

Због тога је приликом планирања истраживања потребно проценити не само којој законској категорији подаци припадају већ и какве последице њихово откривање или злоупотреба могу имати за учеснике истраживања.

Истраживачи морају да утврде и који подаци су заиста неопходни за истраживање, по ком правном основу се обрађују, ко ће имати приступ и како ће бити заштићени. У Србији је ова област регулисана Законом о заштити података о личности, док је у европском контексту посебно значајна Општа уредба о заштити података (GDPR).

Заштита учесника истраживања и њихових података захтева примену одговарајућих етичких, организационих и техничких мера. Које ће се мере применити зависи од врсте података, начина њиховог прикупљања и коришћења, као и од ризика које њихово откривање или злоупотреба могу представљати за учеснике истраживања.

Један од основних механизама заштите учесника истраживања јесте информисани пристанак. Пре него што пристану да учествују у истраживању, потенцијални учесници треба да добију јасне и разумљиве информације о сврси истраживања, томе шта се од њих очекује, могућим ризицима и начину на који ће се њихови подаци користити и штитити. На основу тих информација они могу слободно да одлуче да ли желе да учествују. Алат DARIAH ELDAH Consent Form Wizard може помоћи приликом израде једноставнијих образаца за давање информисаног пристанка.

Важне мере заштите података су и анонимизација и псеудонимизација.

Анонимизација је поступак којим се из истраживачких података уклањају (или мењају) информације на основу којих би се могло утврдити на кога се подаци односе – нпр. име и презиме, адреса, али и други подаци који, појединачно или у комбинацији са другим подацима, могу открити нечији идентитет. Циљ анонимизације је да се подаци и даље могу користити за истраживање, али да се особе на које се односе више не могу идентификовати.

Псеудонимизација је другачији поступак. Уместо имена и других директних идентификатора користе се шифре, на пример „Учесник 01“ или „Учесник 02“. Истраживачи могу сачувати посебну, заштићену табелу која повезује шифре са стварним идентитетима учесника. Информације које омогућавају поновну идентификацију чувају одвојено, нису јавно доступне и заштићене су одговарајућим мерама.

Amnesia је бесплатан алат који истраживачима помаже да анонимизују скупове података који садрже податке о личности, како би смањили ризик од идентификације појединаца приликом дељења или објављивања података. Алат омогућава примену различитих техника анонимизације. Детаљније информације и упутство за коришћење алата: OpenAIRE Webinar - AMNESIA: High-accuracy Data Anonymization

Поред ових мера, важно је ограничити прикупљање података на оно што је неопходно за истраживање, контролисати ко има приступ подацима и обезбедити њихово безбедно чување. 

2.3. Ауторство и признавање доприноса

Ауторство подразумева не само признање за допринос истраживању већ и одговорност за објављени садржај.

Према препорукама Међународног комитета уредника медицинских часописа (ICMJE), аутором научног рада може се сматрати особа која испуњава четири критеријума:

1. дала је значајан допринос осмишљавању или планирању истраживања, односно прикупљању, анализи или тумачењу података.
2. учествовала је у писању рада или његовом критичком преиспитивању у погледу важног интелектуалног садржаја.
3. одобрила је коначну верзију рада за објављивање.
4. прихватила је одговорност за све аспекте рада, укључујући обавезу да учествује и испитивању и разрешавању евентуалних питања у вези са тачношћу или интегритетом било ког његовог дела.

Сва четири критеријума морају бити испуњена да би неко могао бити наведен као аутор. Особе које су допринеле истраживању, али не испуњавају све критеријуме за ауторство, могу бити наведене у захвалници. Дакле, обезбеђивање финансијских средстава, административна подршка или руководећи положај не представљају сами по себи довољан основ за ауторство.

За описивање улога и доприноса појединаца у припреми научног рада користи се CRediT таксономија, која разликује 14 врста доприноса, који, између осталог, обухватају осмишљавање истраживања, развој методологије, прикупљање и анализу података, визуелизацију резултата, писање прве верзије рукописа и његову ревизију. CRediT таксономија је преведена и на српски језик.

Да би се избегли неспоразуми и спорови, важно је да се учесници истраживања већ на самом почетку договоре о томе ко ће бити наведен као аутор и какав се допринос од свакога очекују. Иницијални договор треба преиспитати током истраживања ако се улоге учесника током истраживања промене или ако се у истраживање укључе нови учесници.

Научни рад треба да омогући читаоцу да разуме шта је предмет истраживања, како је истраживање спроведено, шта је утврђено и у којој мери закључци произлазе из добијених резултата.

Поред јасног и прецизног излагања, одговорно научно писање подразумева правилно навођење извора, разликовање сопствених идеја од идеја других аутора и проверу поузданости коришћене литературе.

3.1. Када треба навести извор?

Извор треба навести када се користе туђе идеје, резултати, подаци, методе, аргументи, дефиниције или формулације које нису општепознате.

Није неопходно наводити извор за сваку општепознату чињеницу. На пример, за тврдњу да вода при нормалном атмосферском притиску кључа на приближно 100 °C обично не треба наводити референцу. Међутим, када се наводе резултати конкретног истраживања, његов извор мора бити јасно назначен.

Извор треба да буде наведен непосредно уз информацију на коју се односи, тако да читалац може да утврди шта потиче из литературе, а шта представља сопствено тумачење аутора.

Туђе идеје могу се пренети дословним цитирањем или парафразирањем. У оба случаја неопходно је навести извор.

3.2. Дословно цитирање

Дословно цитирање подразумева преузимање текста у његовом изворном облику. Преузети одломак мора бити јасно означен као цитат, најчешће наводницима, а извор наведен у складу са примењеним стилом цитирања, у тексту и на списку референци.

Дословно цитирање нарочито је оправдано када је важна прецизна формулација, на пример приликом анализе дефиниција, правних докумената или ставова одређеног аутора.

3.3. Парафразирање

Парафразирање подразумева преношење туђих идеја сопственим речима, уз очување њиховог изворног значења. Правилно парафразирање није једноставна замена речи синонимима. Оно захтева да се изворни текст разуме, а затим његов садржај самостално формулише.

Уместо детаљног препричавања свих резултата једне студије, истраживач може у неколико реченица представити њене најважније налазе, али тако да не промени значење оригиналног текста или изостави информације чије би одсуство довело читаоца у заблуду.

И код парафразирања се мора навести извор, јер идеја потиче од другог аутора.

3.4. Превођење

Извор се мора навести и када се у раду користе преведене формулације или одломци текста на страном језику, чак и када је превод слободан, а не дослован. Када је важна тачна формулација преведеног цитата, потребно је јасно назначити да је реч о преводу и, према потреби, ко је преводилац.

3.5. Навођење извора илустрација

Када се у раду користе илустрације (фотографије, схеме, графикони, табеле) преузете из других извора, треба навести њихов извор и проверити под којим условима се смеју користити.

Садржај објављен под слободном лиценцом може се користити без тражења дозволе, уз поштовање услова лиценце.

На пример, овај молекулски модел објављен је под лиценцом CC BY-SA 3.0, што значи да није потребно тражити дозволу за коришћење, али се у раду морају навести аутори и извор илустрације, као и лиценца.

Bin im Garten, L-Rhamnose Molekülbaukasten 9404, Wikimedia Commons, https://commons.wikimedia.org/wiki/File:L-Rhamnose_Molek%C3%BClbaukasten_9404.JPG, Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported license

Ако уз садржај није наведена напомена о условима коришћења или су сва права задржана, за коришћење у раду је неопходна писана дозвола носилаца ауторских права. На пример, истраживач не би могао да укључи ову илустрацију у свој научни чланак или докторску дисертацију без експлицитне писане сагласности издавача. Из истог разлога је и не приказујемо у овом курсу.

Детаљније информације о поступку прибављања сагласности за коришћење илустрација и других материјала: Ауторска права и слободне лиценце

3.6. Провера научних извора

Одговорно научно писање не подразумева само правилно навођење литературе већ и проверу тачности библиографских података и поузданости извора.

Посебну пажњу треба обратити на референце које предлажу алати засновани на вештачкој интелигенцији. Ови алати могу генерисати измишљене (фабриковане) референце, односно навести радове који не постоје. Такве референце могу деловати уверљиво јер садрже наизглед исправне библиографске податке. Зато сваки извор треба појединачно проверити.

Постојање публикације није гаранција њене поузданости. Пре него што неки рад наведете, важно је проверити да ли је у међувремену исправљен или опозван, као и да ли су уочени озбиљни проблеми у вези са истраживачким поступком или резултатима који су у њему представљени. У томе могу помоћи библиографске базе података, веб-сајтови издавача и специјализоване платформе као што су PubPeer и Retraction Watch.

PubPeer је платформа за научну дискусију и перманентну рецензију објављених радова. Омогућава истраживачима да коментаришу публикације и након њиховог објављивања, указују на могуће грешке и неправилности или постављају питања о резултатима истраживања. Коментари могу бити анонимни и подлежу модерацији. За проналажење радова о којима се води дискусија може се користити и додатак за интернет прегледач PubPeer, који повезује публикације приказане на веб-сајтовима часописа и у библиографским базама са коментарима на овој платформи.

Retraction Watch је специјализовани веб-сајт који прати опозиве научних радова, исправке публикација и друге проблеме у вези са научним интегритетом. Објављује вести и анализе о случајевима у којима су откривене грешке, неправилности или злоупотребе, као и о поступању научних часописа и издавача у таквим ситуацијама.

Retraction Watch Database је претражива база података о опозваним научним публикацијама. 

Библиографски алат Zotero аутоматски обележава опозване публикације које имају DOI ознаку.

Важно је имати у виду да опозив рада не значи нужно да је дошло до научне преваре. Рад може бити опозван и због озбиљних ненамерних грешака које доводе у питање поузданост резултата. Критички коментари на платформама као што је PubPeer представљају повод за додатну проверу, али не морају бити доказ да је рад непоуздан.

4.1. Злоупотребе

Најтежи облици кршења научног интегритета обично се групишу у три категорије: фабриковање, фалсификовање и плагирање.

Фабриковање подразумева измишљање података или резултата и њихово представљање као да су добијени током стварног истраживања – на пример, истраживач који није спровео сва планирана мерења, али у табелу уноси измишљене вредности, односно фабрикује податке.

Фалсификовање подразумева манипулисање истраживачким материјалима, опремом, поступцима или подацима, као и њихово мењање или изостављање – на пример намерно уклањање резултата који не потврђују хипотезу, без научно оправданог и документованог разлога. Фалсификовање може обухватити и недозвољену обраду научних слика.

Плагирање подразумева присвајање туђих идеја, речи, резултата или других интелектуалних доприноса без одговарајућег навођења извора.

Заједничка карактеристика ових злоупотреба јесте нарушавање поузданости научног рада и поверења у научне резултате.

4.2. Спорне истраживачке праксе

Поред најтежих облика злоупотребе, постоји читав низ поступака који могу нарушити квалитет и поузданост истраживања.

Такве праксе обухватају селективно приказивање резултата, непотпуно описивање методологије, преувеличавање значаја налаза, непримерено коришћење истраживачких података и прикривање сукоба интереса.

Неке од најпознатијих спорних истраживачких пракси су:

• P-hacking (манипулисање статистичким анализама ради добијања статистички значајних резултата) – испробавање различитих статистичких поступака, варијабли или начина обраде података све док се не добије статистички значајан резултат, без транспарентног приказивања спроведених анализа.
• HARKing (Hypothesizing After the Results are Known) – формулисање хипотеза након што су резултати већ познати, а затим њихово представљање као да су постављене пре почетка истраживања. 
• Cherry-picking (селективно бирање резултата) – приказивање само оних података, резултата или извора који подржавају одређени закључак, уз занемаривање налаза који му противрече.
• Селективно извештавање о исходима (selective outcome reporting) – изостављање појединих исхода из извештаја о истраживању, нарочито када добијени резултати нису статистички значајни или не потврђују очекивања.
• Селективно заустављање прикупљања података (optional stopping) – спровођење статистичких анализа током прикупљања података и одлучивање о његовом прекиду на основу добијених резултата, на пример када се достигне праг статистичке значајности. Овај поступак није сам по себи споран, али може довести до погрешних закључака ако се не примене одговарајуће статистичке методе и не обезбеди транспарентно извештавање.
• Неоправдано искључивање података – накнадно изостављање појединих посматрања, испитаника или екстремних вредности без јасних и оправданих критеријума, нарочито када се тиме мењају резултати истраживања.
• Селективно објављивање резултата (publication bias) – систематско давање предности позитивним или статистички значајним резултатима, док негативни, неочекивани или статистички незнатни налази остају необјављени. 
• Селективно навођење литературе (citation bias) – фаворизовање извора који подупиру одређени закључак.
• Примена различитих критеријума при оцењивању резултата (selective rigor) – строже преиспитивање налаза који противрече очекивањима него оних који их потврђују.
• Извођење неутемељених закључака (jumping to conclusions) – прихватање одређеног објашњења без разматрања могућих алтернатива.
• Нетранспарентан опис методологије – изостављање информација о поступцима, узорку, инструментима или анализама које су неопходне за правилно тумачење и проверу резултата.

Последице спорних истраживачких пракси могу бити озбиљне чак и када не постоји намера да се научна заједница обмане. Оне могу довести до погрешних закључака и отежати проверу резултата истраживања.

4.3. Спорне праксе у вези са истраживачким подацима

Спорне праксе у вези са истраживачким подацима могу обухватити намерно погрешно тумачење података, њихово уништавање, неодговарајуће мере заштите података, неовлашћено коришћење, омогућавање приступа подацима неовлашћеним особама или онемогућавање приступа истраживачима који би морали имати псриступ подацима.

4.4. Прекршаји у вези са ауторством

Поред плагијаризма, у научној комуникацији јављају се и други облици нетачног представљања ауторства.

Почасно ауторство подразумева навођење особа чији допринос не испуњава критеријуме ауторства – на пример навођење руководилаца или утицајних колега због њиховог положаја, а не због стварног доприноса.

Супротан проблем је изостављање особа које испуњавају критеријуме ауторства.

Ауторство из сенке (енгл. ghost authorship): особа која је дала значајан допринос писању научног рада није наведена као аутор. На пример, запослени у фармацеутској компанији може припремити рукопис на ком ће као аутори бити наведени одређени истраживачи, док прави писац и његова улога неће бити наведени. Тиме се прикрива ко је учествовао у обликовању садржаја рада, а често и утицај организација које имају комерцијални или други интерес у представљању резултата истраживања.

4.5. Сукоб интереса

Сукоб интереса постоји када финансијски, професионални, лични или други интереси могу утицати на објективност и независност научног расуђивања.

Постојање сукоба интереса не значи аутоматски да је истраживач поступао неетички или да су његови резултати непоуздани. Проблем настаје када се релевантни интереси прикривају или када се њихов утицај не контролише.

Зато истраживачи треба да пријаве релевантне стварне и потенцијалне сукобе интереса у складу са правилима институције и часописа.

4.6. Злоупотребе у рецензији

Рецензија има важну улогу у контроли квалитета научних публикација, али и у овом поступку долази до злоупотреба. Један од озбиљнијих проблема су лажне рецензије, односно манипулисање избором рецензената и рецензентским извештајима како би се обезбедило објављивање рада.

Поједини часописи омогућавају ауторима да приликом предаје рукописа предложе потенцијалне рецензенте. То само по себи није спорно, али отвара простор за злоупотребе ако уредништво не проверава идентитет предложених рецензената. Забележени су случајеви у којима су аутори достављали измишљена имена или лажне адресе електронске поште, а затим сами рецензирали своје радове под лажним идентитетима. До злоупотреба може доћи и када избор рецензената контролише гостујући уредник.

Последице могу бити озбиљне. На пример, издавач Шпрингер је 2015. године повукао 64 рада из десет часописа због манипулација рецензентским поступком (Faked peer reviews prompt 64 retractions).

Постоје и организовани облици оваквих превара, у које су укључене агенције које за новац нуде обезбеђивање позитивних рецензија (примери: Organised crime against the academic peer review system, Peer-Review Fraud — Hacking the Scientific Publication Process).

Због тога је важно да уредништво проверава идентитет и стручност рецензената, као и могући сукоб интереса. Рецензије завршене у изузетно кратком року, на пример у року од 24 до 48 сати, нарочито ако су све позитивне, могу бити разлог за додатну проверу, али саме по себи нису доказ злоупотребе.

4.7. Непримерено понашање у истраживачком окружењу

Научни интегритет обухвата и професионално понашање у односу према другим људима.

Дискриминација, узнемиравање, малтретирање и насиље нису прихватљиви у научном окружењу. Они могу угрозити достојанство, безбедност и професионални развој истраживача, али и негативно утицати на квалитет научног рада.

Посебно су осетљиве ситуације у којима постоји неравнотежа моћи, на пример између ментора и докторанда или руководиоца пројекта и младог истраживача.

Институције треба да обезбеде јасне процедуре за пријављивање таквог понашања и заштиту особа које су њиме погођене.

5.1. Плагијаризам

Плагијаризам је:

• „дословно или готово дословно копирање или парафразирање делова текста другог аутора без јасног навођења извора или обележавања копираног одломка (нпр. наводницима);
• копирање једначина, илустрација или табела из рада другог аутора без навођења извора и/или без дозволе аутора или власника ауторских права.”

Извор: Roig, Miguel. (2006). Avoiding plagiarism, self-plagiarism, and other questionable writing practices: A guide to ethical writing

Плагијаризам није само дословно преузимање туђег текста без навођења извора. Он обухвата и преузимање текста уз измене, његово превођење на други језик или препричавање туђих идеја сопственим речима без навођења извора.

Плагијаризам није ограничен на текст. Могу се плагирати и истраживачке идеје, резултати, табеле, графикони, илустрације, једначине, програмски код и други материјали.

Плагирање може истовремено представљати и кршење ауторских права, нарочито када се без дозволе преузимају обимни делови текста или други материјали заштићени ауторским правима.

Истраживачи често погрешно верују да је свако преузимање текста прихватљиво ако је извор наведен – на пример, ако се читав пасус рада састоји од дословно преузетих реченица из различитих радова, где је уз сваку реченицу наведен одговарајући извор, али нема наводника нити других ознака да је текст преузет дословно. Такав поступак није исправан. Дословни цитати се морају означити наводницима.

Међутим, чак и када су сви цитати правилно означени, академска вредност текста који представља колаж преузетих одломака највероватније је спорна. Научни рад се не своди на прикупљање и повезивање туђих исказа, већ треба да покаже да аутор разуме коришћену литературу, уме да је критички анализира, пореди различите налазе и становишта и на основу њих изводи сопствене закључке.

Преузимање туђих формулација понекад је последица и несигурности истраживача који пишу на страном језику. У жељи да њихов текст буде језички исправан, они могу прибегавати копирању реченица и израза из већ објављених публикација.

5.2. Аутоплагијаризам

Аутоплагијаризам подразумева представљање сопственог, раније објављеног, текста, података или резултата као нових, без навођења претходне публикације. Ту се не ради о присвајању туђег рада, већ се читаоци доводе у заблуду о томе шта је у публикацији заиста ново и оригинално.

Међутим, поновно коришћење сопственог текста није увек неетичко. У појединим научним областима истраживачи у више радова описују исте или сличне експерименталне поступке, па се у одељцима о методологији могу појавити исте реченице и формулације. Софтвер за проверу сличности текста обично препознаје таква поклапања.

Не постоји универзално решење за овај проблем. Неки часописи приликом провере сличности искључују одељак о методологији или поједине описе стандардних поступака. У другим часописима аутори морају да преформулишу раније коришћене описе. У сваком случају, увек треба навести претходни рад у коме је поступак већ описан.

5.3. Поновно објављивање истог научног рада

Поновно објављивање истог научног рада (duplicate publication) подразумева објављивање истог или суштински истог научног рада више пута, без навођења информације да је већ објављен – на пример, аутор објави рад у зборнику радова са конференције, а затим га, уз минималне измене наслова и текста, или без измена, пошаље неком часопису као оригиналан, претходно необјављен рад.

Циљ такве праксе је најчешће стварање погрешне слике о научној продуктивности аутора.

Поновно објављивање истог научног рада није само по себи неетичко. У појединим научним областима таква пракса је уобичајена, а често и пожељна, јер омогућава да резултати истраживања допру до шире публике. На пример, рад се може објавити у преводу, у зборнику намењеном другој читалачкој публици или као део књиге у којој аутор обједињује више својих раније објављених радова, али се притом мора јасно навести где је рад првобитно објављен.

5.4. Уситњавање резултата истраживања у циљу повећања броја публикација (salami slicing)

Ова пракса подразумева дељење резултата једног истраживања на више мањих радова без јасног научног разлога, пре свега у циљу стварања привида о већој научној продукцији кроз повећање броја публикација. Садржај таквих радова знатно се преклапа, а сваки појединачно доноси мало нових сазнања.

Објављивање више радова на основу истог истраживања није само по себи неетичко. Обимна и сложена истраживања могу обухватити више различитих истраживачких питања која је оправдано обрадити у засебним публикацијама. Важно је да сваки рад представља заокружену целину и има јасан научни допринос.

5.5. Софтверски алати за откривање плагијаризма и њихова ограничења

Постоје различити софтверски алати који помажу у откривању плагијаризма тако што упоређују текст са документима којима имају приступ и означавају делове који се подударају са другим текстовима. Међутим, откривена подударност не значи аутоматски да је реч о плагијаризму. Она може потицати из правилно наведених цитата, библиографије, стандардних стручних формулација или описа методологије. Зато извештај о сличности мора да прегледа компетентан стручњак, на пример ментор или уредник научног часописа, који ће проверити означене делове текста, упоредити их са изворима и проценити да ли је у питању плагијаризам.

Није могуће тачно одредити проценат сличности који би раздвајао плагиране од неплагираних радова. Висок проценат сличности који је софтвер утврдио не мора указивати на плагијаризам, а низак проценат не гарантује да плагијаризма нема.

Могућности ових алата у великој мери зависе од садржаја са којим могу да упоређују текст. У научном издаваштву посебно је заступљен iThenticate, компаније Turnitin, који захваљујући сарадњи са бројним научним издавачима има приступ великој колекцији објављених научних радова и одређеним колекцијама предатих рукописа. Многи други алати доступни на интернету углавном се ослањају само на јавно доступне веб-странице и публикације у отвореном приступу.

Поред ограниченог приступа изворима, проблем представљају и језик и начин преузимања садржаја. Алати најлакше откривају дословно преписане делове текста, док су знатно мање поуздани када је текст преформулисан или преведен са другог језика. Посебно је тешко открити присвајање туђих идеја, резултата или начина аргументације када нема значајних текстуалних поклапања. Ефикасност провере може бити ограничена и за језике који су слабије заступљени у референтним колекцијама.

Алати на бази генеративне вештачке интелигенције могу бити корисни у различитим фазама истраживања и припреме научних радова, од претраживања литературе и обраде података до превођења и језичке редакције текста. Међутим, њихова употреба носи одређене ризике.

Генерисани садржај није нужно тачан ни поуздан. Алати могу генерисати измишљене библиографске референце, нетачне тврдње и погрешна тумачења резултата. Посебно је проблематично ако се помоћу ових алата стварају или мењају истраживачки подаци и резултати, а затим представљају као стварни налази истраживања. Таква употреба може представљати фабриковање или фалсификовање резултата.

У јавно доступне алате не треба уносити податке о личности, поверљиве истраживачке податке, необјављене рукописе и друге заштићене материјале.

Основно правило је да је аутор одговоран за садржај рада и да коришћење алата на бази вештачке интелигенције, или било којих других алата, ту одговорност не умањује. Алати вештачке интелигенције не могу бити наведени као аутори научног рада. То значи да аутор мора да провери све генерисане информације, библиографске референце, анализе и закључке.

Употреба ових алата треба да буде транспарентна. Институције и часописи све чешће дефинишу правила и препоруке у вези са коришћењем алата на бази вештачке интелигенције и захтевају од истраживача да наведу које алате су користили, за које задатке и у којим деловима истраживања у краткој изјави на крају рукописа или у одељку о методологији (нпр. када су алати на бази вештачке интелигенције тема истраживања).

Као помоћ при састављању такве изјаве може послужити AI Transparency Declaration Generator, алат који омогућава да се опишу различити начини употребе вештачке интелигенције током истраживања и писања.

7.1. Последице за науку и друштво

Неетичко понашање у науци може имати далекосежне последице. Објављивање непоузданих резултата може довести до погрешних закључака у каснијим истраживањима, непотребног трошења ресурса и доношења одлука заснованих на нетачним информацијама. Када се утврди да је рад заснован на непоузданим или неетички добијеним резултатима, може доћи до његовог опозива.

Посебно озбиљна последица је нарушавање поверења јавности у научнике и научне институције.

7.2. Пријављивање и испитивање сумњи на повреду научног интегритета

Када постоји основана сумња на повреду научног интегритета, важно је да се она пријави и испита у складу са утврђеним процедурама. Пријава треба да буде заснована на расположивим доказима и упућена надлежном лицу или телу, на пример етичкој комисији установе. Особа која пријављује неправилност није дужна да сама спроводи истрагу и доказује нечију одговорност.

По пријему пријаве, надлежно тело најпре разматра да ли постоји основ за покретање поступка. Ако постоји, приступа се утврђивању чињеница: прикупљају се и проверавају докази, а свим укљученим странама омогућава се да изнесу своје виђење догађаја и доставе релевантне информације. На основу утврђених чињеница доноси се одлука о томе да ли је дошло до кршења правила и, ако јесте, које мере треба предузети. У зависности од тежине повреде, мере могу обухватити опомену, дисциплинске санкције, исправку или повлачење публикације, као и друге поступке предвиђене прописима.

Током читавог поступка морају се поштовати права свих укључених страна. Особи која је поднела пријаву мора се пружити заштита. Заштита се мора обезбедити и особи на коју се пријава односи – она се не сме прогласити одговорном пре него што се утврде чињенице.

Научни интегритет подразумева одговорно поступање у свим фазама истраживачког рада, од планирања и прикупљања података до објављивања резултата и њиховог коришћења у даљим истраживањима.

За истраживаче на почетку каријере посебно је важно усвајање добре праксе у писању научних радова, документовању истраживања, управљању подацима и сарадњи са другим истраживачима.

Познавање етичких принципа и правила није само формална обавеза. Оно помаже истраживачима да препознају проблематичне ситуације, доносе одговорне одлуке и заштите поузданост сопственог рада.

Критичко мишљење, транспарентност, отвореност за проверу и спремност да се грешке исправе представљају темеље добре научне праксе.

Извори и материјали за учење

Избор смерница, практичних материјала и алата наведених у презентацији и тексту курса.

Основни принципи, кодекси и смернице

• Сингапурска изјава о научном интегритету – Основни принципи и одговорности истраживача.
• Европски кодекс понашања за научни интегритет (ALLEA, 2023) – Европски оквир добре истраживачке праксе.
• SOPs4RI Toolbox – Практичне смернице, поступци и едукативни материјали за јачање научног интегритета.
• Office of Research Integrity (ORI) – Материјали о одговорном истраживању и поступању у случајевима злоупотреба.
• University of Oxford – Research integrity – Институционални оквир за научни интегритет.

Планирање истраживања, подаци и извештавање

• European Commission – Ethics and Data Protection – Смернице о етичким питањима и заштити података у истраживању.
• European Research Council – Ethics guidance – Етички захтеви у истраживачким пројектима.
• DARIAH ELDAH – Consent Form Wizard – Помоћ у припреми образаца информисаног пристанка.
• EQUATOR Network – Reporting guidelines – Смернице за потпуно и транспарентно извештавање о истраживањима.
• Управљање истраживачким подацима – национални портал – Материјали о одговорном управљању подацима.
• Отворена наука: пракса и перспективе – Публикација о принципима и пракси отворене науке.

Провера извора научних информација

• PubPeer – Јавна дискусија и критички коментари о објављеним радовима.
• Retraction Watch – Вести и анализе о опозивима публикација.
• Retraction Watch Database – Претрага опозваних научних радова.
• For Better Science – Истраживачко новинарство о научном интегритету.

Писање, ауторство и коришћење извора

• ICMJE – Recommendations – Препоруке о ауторству, одговорностима аутора и објављивању.
• COPE – Text Recycling Guidelines – Смернице о поновном коришћењу сопственог текста.
• ETH Zurich Library – Prevention of plagiarism – Објашњења и препоруке за избегавање плагијаризма.
• Turnitin – Understanding the similarity score – Како тумачити извештај о сличности текста.
• Zotero може помоћи у откривању опозваних радова.

Генеративна вештачка интелигенција

• WAME – Recommendations on Chatbots and Generative Artificial Intelligence – Препоруке за ауторе, уреднике и рецензенте.
• ICMJE – Use of Artificial Intelligence in Publishing – Правила о одговорности и пријављивању употребе вештачке интелигенције.
• COPE – Artificial Intelligence – Етичка питања употребе вештачке интелигенције у публиковању.
• Harvard University – Guidelines for Using AI – Институционалне смернице за употребу вештачке интелигенције.
• Harvard University – AI Tools – Информације о алатима и ризицима њихове употребе.
• ETH Zurich Library – Plagiarism and generative AI – Вештачка интелигенција и академски интегритет.
• AI Transparency Declaration Generator – Помоћ у састављању изјаве о коришћењу вештачке интелигенције.

 Провера знања

Завршили сте курс „Етика у науци”. Проверите у којој мери сте усвојили основне појмове тако што ћете одговорити на питања из квиза.

Квиз се отвара на платформи Particify, у новом прозору.  Отворите квиз ↗

Квизу можете приступити и скенирањем QR кода